Stid – Christian via Flickr (CC BY-ND 2.0)
Kada me pitaju šta radim – kažem da sam suvlasnik biznis. Pritom se ustručavam da kažem preduzetnik. Zadrška je tu iz pogrešnog osećaja koji imam da je privatnik ili preduzetnik ružna reč (hvala Dobrila). Ružne reči potiču od mnogobrojnih naslova u novinama, priča između ljudi koje poznajemo – o onom malom broju loših poslodavaca ili gazda koji tretiraju svoje zaposlene malo bolje nego roblje (nekada i gore). Plate koje kasne ili dolaze sa nekoliko meseci zakašnjenja, indirektno ili direktno maltretiranje svake vrste na poslu (verbalno, seksualno…). Zastrašivanje gubitkom posla i ko zna šta sve ne.
Ne želim da budem vezan na bilo koji način sa tom grupom ljudi ili kategorijom i otuda moje opredeljenje da opišem šta radim – suvlasnik u biznisu.
Iako je moj stav prema poslu krajnje jednostavan i okrenut je interesu, kako mom tako (novac) i tuđem (smisleni posao koji meni stvara vrednost a platu zaposlenom) i zdravom okruženju, nemogu ga objasniti ljudima u minuti a da ne budem veoma grub u svojim stavovima. Sopstvena reakcija će proizvesti kod ljudi efekat „Aha, važi. Ti kao nisi klasičan privatnik.“
Privatnik ili preduzetnik su ružne reči (češće gazda). Kao i profit, zarada, porez, interes.
Kada objašavate strukturu troškova i način formiranja cena zaposlenom, veoma često se desi da u momentu kada stignemo do spominjanja profita ili zarade, zaposleni ne razumeju o čemu pričam.
Nekome sa ovim brojem godina nikada nije padalo na pamet da ne razmišlja o profitu u godinama koje zaposleni u tom trenutku ima (dosta dosta manji).
Čak i mala Mia (tada uzrast 9) zna da nešto mora da ostane i njoj.
Profit i zarada su ružne reči. Zašto baš TI (upućeno vlasniku biznisa) moraš da zaradiš na meni?
Zato što želim da isplatim zarađenu platu zaposlenima, platim zakup prostora, platim porez, investiram preostalo u dalji razvoj, napravim super okruženje za ljude i obzbedim posao, usavršavanje, putovanja i na kraju želim sebi da isplatim platu i deo profita.
Fabričke cene nisu prosta cena proizvodnje – kako bi se pokrili troškovi. To su cene po kojima se prodaje radnjama ili distributerima (mada nisam baš siguran – kako svaki biznis traži profit da bi funkcionisao). Kada vidite popust i do 70% znajte da i dalje tu ima profita za radnju – a onda zatim razmislite koliko je zaista koštala nabavka te iste robe.
Niko ne radi samo da bi pokrio troškove. Ko to tvrdi – ili laže, ili je naivan/nikada nije vodio posao/ima veliku zalihu keša i želi da dopre do mase kako bi generisao profit kasnije ili je jednostavno glup.
Profit je ružna reč i umesto nje se koristi eufemizan – ide nekako/preživljava se. Sve ovo vodi tome da se uspešni ljudi kriju tj ne žele da pričaju o svom uspehu. Što zbog straha od reketa što zbog toga što misle da će biti prokazani od strane svog starog društva, dok u novo društvo nemaju poverenja.
I porez je ružna reč. Niko ga ne spominje zato što je tuđ problem. Uvek je to problem poslodavca (bar je tako dok se nešto ne promeni u zakonodavstvu i finansijama države), kako PDVa tako i zarada (i ostalih poreza). Zaposleni ne zna i ne želi da zna kolika je zaista njegova plata. Kada bi znali da (odprilike) bruto iznos koju firma odvaja od 170.000 rezultira od odprilike 100.000 dinara u džepu itekako bi se pobunili.
Komentar prolaznika na ulici u Engleskoj pre izbora je bio:
„Interesuju me političari koji će smanjiti porez na zarade kako bi imali više novca da potroše na porodicu.“
Kako da ružne reči postanu sredstvo promene društva oko nas?
- kada vas pitaju šta radite recite ponosno „Ja sam preduzetnik ili privatnik, imam xx zaposlenih i ovog meseca sam isplatio sum(bruto plata)“ – tako se začepe usta;
- podelite sferu interesa sa zaposlenima i tražite da vam objasne kako oni to vide – zaposleni i vi trebate da znate da li ste u istom čamcu. Ako ne dele istu viziju – jasno je ko je suvišan.
- promenite obračunske listiće tj ne dozvolite računovodstvo da ispljune standardne papire iz svog programa – tražite listiće u kojima je velikim slovima, podvučeno i podebljano napisana KONAČNA BRUTO PLATA a ispod toga neto plata (koja legne na račun), a zatim sve ostale stvari.
- objasniti zaposlenima da je taj bruto u stvari cifra koju njegov ili njen posao treba da generiše više od te cifre kako bi firma mogla da opstane, oni imali mesto da rade – i da je bitan kvalitet njihovog rada koji će tu cifru obezbediti (ostalo je posao nekih drugih ljudi – ovo je naravno pojednostavljeno)
Suština je o tome da pričamo o svojim uspesima, preprekama, problemima sa ljudima koji razumeju, koji mogu da te posavetuju a to obično nisu uobičajni društveni i porodični skupovi. Morate se družiti sa drugim preduzetnicima ili privatnicima koji imaju zdravo poslovanje, dele slične sudbine, rade u istom ili sličnom okruženju i okruženi su istim iskušenjima.
I interes je ružna reč. Mada me živo interesuje kako to da je interes ružna i prljava reč, kada se van grada itekako koristi da bi naglasila da jedna strana ne vidi zbog čega bi nešto radila – tj traži da se dogovore i nađu zajednički jezik. Definisanje interesa je veoma zdrava disciplina koja onome, ko o istom razmišlja, daje fokus kuda ići i šta raditi. Ako ne postoji cilj, nema ni puta kojim bi išao. A ako nema puta – onda si u besmislenom poslu kojim obezbeđuješ prehranu tj preživaljavanje sebi i drugima.
Tešim se činjenicom (još jedno hvala Močevićima) da smo mi prva generacija preduzetnika neopterećenih politikom, okrenuta sopstvenom radu i iskustvu, vođena željom za uspehom i samostalnim sticanjem bolje budućnosti.